Đura Jakšić, Otadžbina

 Snaga i otpor su u osnovi pesnikovog raspoloženja. Kamen personifikuje snagu pesnikove otadžbine:
"I ovaj kamen zemlje Srbije
Što preteć‚ suncu dere kroz oblak..."

Centralna reč u pesmi je kamen. Ta reč dobija šire, metaforičko značenje. Izbrazdan dubokim mračnim borama, pretnja je svakom onome ko pokuša da ugrozi otadžbinu. To je osnovna pesnička slika, reč koja izrasta do simbola.

 U drugoj strofi kamen prerasta u piramidu:
"A kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže u nebo..."
Pesnikov patriotizam dobija na intenzitetu a slika piramide otkriva još neke osobine njegove ljubavi prema otadžbini. U slici bedema, snaga predaka prerasta u snagu njihovih sadašnjih potomaka.
"I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema..."

Očigledna je pesnikova originalnost i neposrednost poređenja data u obliku gradacije.

 Svoje rodoljublje Jakšić je iskazao različitim stilskim sredstvima: opisom, slikom, neobičnim rasporedom reči (inverzijom) kao i ritmom, zvukom i bojom pojedinih suglasnika (pereovladava glas R, K, te vokali A i E).

Vizuelne i akustičke Jakšićeve slike, te zvučanje i boja nekih glasova pomažu potpunijem doživljavanju ove njegove pesme.

Ivan Gundulić, Osman

 Osman je istorijsko-romantični ep koji je Gundulić napisao pod uticajem ideja katoličke reakcije (18. vek) o prolaznosti i ništavilu ljudskog života u odnosu na večnu, zagrobni život.

 Istorijsko-rodoljubivu osnovicu čini događaj iz savremene istorije slovenskih naroda. To je bitka kod Hoćima (1621) u kojoj je poljski kraljević Vladislav pobedio mladog, slavoljubivog turskog sultana Osmana, koji ubrzo posle poraza biva ubijen u Carigradu.

 Uz glavni tok epa vezane su mnoge romantično-viteške epizode, od kojih je jedna od najlepših (otmica Sunčanice) uzeta iz srpske nacionalne prošlosti, koja je u spevu idealizovana i poetizovana. Delo se sastoji od 20 pevanja, ali 14. i 15. pevanje nisu sačuvani. Kasnije, u 19. veku ispevao ih je Ivan Mažuranić.

Frančesko Petrarka, Kanconijer

 Kanconijer, zbirka pesama Frančeska Petrarke, ispevana je na narodnom italijanskom jeziku, nadahnuta pesnikovom platonskom ljubavlju prema gospi Lauri. Podeljena je na dva dela: pesme za života gospe Laure i pesme posle njene smrti.

 Petrarka je Kanconijerom raskinuo sa srednjovekovnim razmatranjem moralnih, filozofskih i religijskih motiva. Okretanjem ljubavnoj poeziji stvorio je novu, humanističku poeziju, koju će podržavati ne samo njegovi savremenici nego i pesnici kasnijih epoha, sve do romantizma.

 Podražavanjem Petrarkine poezije stvorena je petrarkistička pesnička škola. Najčešće je podražavan sonet 61, u kome pesnik blagosilja trenutak kad je prvi put ugledao Lauru.